Из књиге Хотел Земља, 1995.
НЕБО БРИНЕ О НОВИМ ЉУБАВИМА
Ево нове љубави!
ево прилике да живнем, испустим ашов,
одложим копање свог гроба,
заборавим неминовност те рупчаге,
занемарим, запустим своју
савесно неговану смрт;
ево сунашца, помера облак улево:
„Склони се, да је још једном осветлим!“
ево, не идем,
ево, остајем,
ево Ти се загледам у чело:
„Боже, може ли то дуго трајати?“
Зашто на мене већ сада насрћу
скупине облака из будућности?
Зашто ме не чекају тамо, у свом дану,
па ми дођу нови и срдити,
зашто већ сада трпим од њихове нарави?
Љубави, мани мене, нагни се над какву биљку.
Наши ће врели прсти охладнети,
а заборав ће нам бити дубљи
од гроба који сам почела да копам.
МАЛИ ПРЕСУДНИ ПРИЛОГ ПРОПАСТИ
На дан смака света
људи ће такође поустајати за посао,
домаћице ће брижно гледати у смањене залихе хране,
биће обављене сажете јутарње препирке,
тек на дан смака света неко ће купити пса,
а неко исцрпно писмо са ознаком „хитно“
послати предалеко;
неко ће кренути у освајање
најпркоснијег планинског врха,
а неко, пак, неће хтети ништа –
уживаће у старом, отегнутом,
глувом ничему из обичних дана…
Судећи по редовном залету
који и тог јутра узима живот,
смак света уопште не би требало да успе,
ако за мало не претегне –
ако не превагну покидане нити
онолике наше љубави.
ПУСТО МЕСТО
Дошао си да ме населиш. Био је светао дан.
Распоредио си руке, очи и глас по мени.
Одувек си желео скровит, простран стан,
двориште где ће расти твој бол зимзелени.
Пустош се одмах прибрала: постала је кућа,
мало збуњена појавом првог становника.
Посекла сам коприву, поравнала улегнућа
и утишала поток – због мира рањеника.
Скривену рану носиш, каткад осмехнуту.
Ако је не зацелим, постаћеш троугласти
знак упозорења за одрон туге на путу,
за тунел који води у срце пропасти.
Незасита тмина! Безмало Те придобила!
такав си доспео овде, населио пусто место –
где је туга чак девет пута презимила,
где је блештао дуго најцрњег мрака престо.
Бол је као вртлог – ја му се сасвим предам,
да бих са доње стране с лакоћом изронила.
Дно бола је чисто; када одоздо гледам –
можда сам се одвећ од свега избавила!
И од љубави – а то што сам Ти постала дом
са тремом, лозом, зденцем, травњаком и брезама –
не значи да над кућом већ немам спреман гром
да ме поново сруши када останем сама.
УМЕСТО ДА САМ ЖЕНА СА ЉУПКИМ ПРЕГРАДАМА…
Волим као што дува ветар,
као што пада киша –
наквасим сваки сантиметар,
и потом се утишам.
Волим као кад пожар букне,
као кад шума пламти –
у небо кроз грање сукнем,
и горим да се памти!
Онда данима ћутим сама
насред свог згаришта;
Чувам преписку с утварама,
вечно волећи ништа.
То ме живот везује за се,
брани ми дослух са гробом –
а ја за смрт удала се,
и сад је варам с Тобом!
_________________________________
Из књиге Салон за негу душа, 2005.
ПОНОВНИ СУСРЕТ
Живели смо скупа у неко друго доба,
познајем тај поглед, и руке, и глас,
сећам се, на брегу, оба наша гроба,
памтим место смрти, и дан, и час.
Љубав нас је дигла из света тишине.
Будила нас је пола века:
Немој да његов живот мине.
Он је већ рођен. На југу чека.
Само да стално овако буде:
из мртвих – у његов загрљај.
Када год доспем међу људе,
познаћу добрих очију сјај.
ИМАЛА САМ ЈЕДНОГ ЧИТАОЦА
Имала сам једног читаоца
у дубини ове земље.
Добронамеран као јутро,
светлео је свим речима подједнако.
Под његовим погледом
песме су осећале
сваки део свог лирског тела.
После се тај читалац
заљубио у другу песникињу.
Дуго сам тешила своје стихове:
Ништа за то.
Прошао редак пролазник.
Зар вас ико мора волети?
Живите попут јата птица,
изнад пусте људске љубљви.
| 1 | 2 |
