Из књиге Смрт је моја кратког века, 2010.
ДОК СИ БИО НА ЗЕМЉИ
Не мари што си живео далеко,
у граду иза границе.
Пролазила сам ваздухом, лако,
изнад сићушних граничара,
и враћала се са пленом у души
у свој дом.
Све је било једноставно
док си био на земљи.
Пространство међу нама,
хиљаду километара растојања
ретко сам надлетала,
чувајући твој живот
од своје брзе сенке.
Могло се и мировати,
волети у месту.
Све је било добро
док си био на земљи.
Али, кад ми је једног јутра
моје опустело срце јавило
да си се изгледа узнео са тла,
полетела сам путањом за мртве.
Граничари – чувари неба
јасно виде све невидљиво
и знају час свачијег проласка.
Вратили су ме на празну земљу
да је испуним болом растанка.
НЕОГРАНИЧЕНА ЗАПРЕМИНА СРЦА
У срце ми је много стало,
а у сам живот тако мало.
Срећом, човек цео свет може
да смести испод своје коже.
Са мном данима живи неко
кога сви виђају далеко.
Становник срца, невидљив оку,
напаја се на крвотоку.
Ћути, дише, снагу ми даје
и појачава откуцаје.
А ето, људима се још чини
да га сусрећу, у даљини.
МОЈ ЖИВОТ
Пламен што се са ветром бори.
Свећа која за Тебе гори.
Заглушеност у страшној буци.
Ход са маленим крстом у руци.
Вера у притајени смисао.
Песма коју си Ти написао.
_________________________________
Из књиге Ако је неком срце стало, 2010.
ХОЋЕШ ЛИ МЕ ВИДЕТИ
Како су ми лепо
са страна нарасле руке,
увис дух,
у ширину срце.
Но, видљивост је
на земљи слаба.
Понеко ме назре
и каже:
Хајдемо нас двоје
да волимо мене.
ПОТРАГА ЗА СРОДНОМ ДУШОМ
Не тражим своје
друго пола
грозничаво,
попут већине
жртава
љубавнога бола…
Са Богом,
ја сам
– три трећине.
| 1 | 2 |
