ЈЕДНЕ НОЋИ У ЕГИПТУ
Фараони се придигли да виде
ко им то дира пирамиде.
Тутанкамон, Рамзес и остали
сумњичави наједном постали.
Само се Кеопс не узрујава,
у саркофагу мирно спава.
Ослушкују: неко шета…
Рамзес шапну: – Нефре-тета!
Тутанкамон ипак сматра
да то иде Клеопатра.
Шећка Клеопатра стара,
овог пута без Цезара.
– Е баш добро што си сама,
почеши ме по ногама !
– Тутанкамоне, будало,
стани, еј, о’лади мало!
Фараонски савет сматра
да то није Клеопатра!
Више их је… Шта то значи ?
Ах, опет истраживачи !
Британци су, или Руси…
Одоше нам папируси !
Увек нам понешто апну,
Бар да на излазу запну !
А сад лези. Шта ће рећи
на све ово Рамзес Трећи ?
– То је она мудра глава
што се стално излежава ?
Владао је после мене,
моје деце, моје жене ?
Па он ти је рођен јуче,
фараонско праунуче !
– Тутанкамоне, умукни !
– Нећу! Што да ћутим ! Пукни !
Баш ми годи прича фина,
нисам причо од давнина…
– Ма, чуће нас учењаци!
У сандук се лепо баци,
нека раде док ти спаваш,
немој да им отежаваш !
– Рамзесе, на срце руку,
не верујем у науку !
Назадан сам одвајкада,
па сам назадан и сада !
– Тутко, ти си велик живац.
А још си и примитивац !
Фараони те се стиде,
и ако те ови виде,
одведу те на анкету,
па објаве целом свету
да смо ми имбецилити,
шта ће онда, Тутко, бити ?!
Ти уопште немаш стида,
углед четр’ес’ пирамида
срозаваш нам вртоглаво!
На спавање! ’Ајде здраво!
СТРАХ ОД ДУБИНЕ
Конобарица са небеса,
која се зове стјуардеса,
о путницима се лепо стара
на десет хиљада метара.
Занимљиво је како се она
навикла на ћуд авиона.
Грдосија се страшно затресе,
и ево слатке стјуардесе:
– Не брини – каже – ништа то није,
мале ваздушне провалије.
Има ли она уопште маште?
Доле су куће, потоци, баште,
прашуме, ледници, глечери, звери –
како јој срце не затрепери?
Кад изнад океана лети,
да ли се гладне ајкуле сети?
Зна ли како немани гризу?!
Штета што сам добио визу!
Бујна машта ми само смета.
Тако високо изнад света
када се нађе копнено биће,
пожели неко опојно пиће.
Мама и тата пију вино,
и њима фино!
– Ви сте мало ниски за виски –
смеши се љупка стјуардеса.
Признајем, јесам.
Препуштен сили своје маште,
слећем на куће, падам у баште,
плутам по равни океана,
нестала вода, нестала храна,
поздрављам се са небом плавим,
мобилни мокар, коме да јавим,
готово све је, сунчани свете,
скончава једно недужно дете!
Пилот јавља ближи се писта,
везује се путника триста,
вештачка птица стварно слеће,
а мислио сам – никада неће!
Слава Господу и свецима,
приземљује се, а не цима…
Шкљоцају бравице појасева
и хор путника у себи пева,
напољу хладно, ноћ је пала,
домогосмо се Монтреала!
Air Canada, 21. IV 2008.
1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |