ШТА САМ РЕКАО БАКИ ДОК СЕ ШМИНКАЛА
– Пажљиво радиш, али џаба…
Испод пудера вири баба.
– Покривам боре,
сурови створе!
– Што их покриваш? Нека се виде.
Време не стоји, него иде.
Како деда не маже лице?
Не зна да има трепавице!
– Пусти… Да га видиш у зору!
Лепша је старост у колору!
Твоја бака воли да сине
због човекове околине!
Иако више нисам млада,
доприносим лепоти града.
Метнућу мало златне боје,
па ћеш видети, сунце моје!
– Добро је. Светлиш. Ниси бледа.
Сада си слатка као деда.
ВУНЕНЕ ЧАРАПЕ
Зима стеже, а бака се куне:
– Најбоље су чарапе од вуне!
– Ова лева груба је и тесна…
Дај да видим је ли мекша десна.
Нема никог у основној школи
ко чарапе од оваца воли!
– Знам и зашто: ви сте помодари!
Свиђа вам се све што здравље квари!
А вуна вам улази у моду,
свуд се руно стриже за господу.
Баш сам јутрос певала свом стаду:
Цењене сте опет на Западу!
Три-четири млађе поскочише,
које Запад воле нешто више,
друге овце ћуте, мирно брсте,
док ја конац навлачим на прсте…
И, погледај – готове чарапе,
рукавице, шал и пола капе…
Захуктала производњу бака,
не хаје за укус потомака…
– Прошле зиме, кад северац дуну,
навалисте сви на моју вуну,
потукла се браћа око шала,
не знајући шта сам коме дала.
Узми ово, у свој орман гурни,
већ су дани прохладни и тмурни,
не помаже, срце, синтетика,
синтетика може да се слика!
ЖЕНСКЕ УВЕК ЗАБРЉАЈУ
Први човек је био Адам.
Ева је била прва мадам.
Насеље им се звало Рај.
Треперила је благост и сјај.
Осећали су радост и мир.
Онда је Еву спопао хир.
Пожелела је све да спозна!
Прва жена је била грозна!
На Рај ставила јабуку-тачку…
Због ње ја вучем торбу ђачку!
Због ње уздишем над лектиром!
Зашто није седела с миром?!
Само да не би испала глупа,
решила рајско воће да чупа!
Стекла знање, а дала срећу!
Ја бих змији рекао – нећу!
Нећу децу да гурнем доле
где постоје толике школе!
КОКОШИЈИ СМИСАО
Када кока децу пожели,
седне у корпу пуну јаја,
и не мисли никад може ли
да издржи тако до краја.
Непомична колико треба,
будућу пилад телом греје,
рок седења добија с Неба,
где прецизно и јасно све је.
Чим се прво јаје затресе,
прсне љуска, окови оду,
заточеника јави се десет
који излазе на слободу.
Квочка помаже својој деци
да се домогну бучног света,
а после, као сви њени преци,
са лоптицама жутим шета.
САЊАО САМ ДА МИ ГОРИ ШКОЛА
Избио је пожар у зборници,
опрљени многи наставници!
Једино се запалио није
милостиви наставник хемије.
Физичарка одјурила љута,
дими јој се рукав од капута.
Моја мала ватрогасна чета
решила да пожар не омета.
Из пламена три дневника штрче,
запаљене јединице цврче.
Гори наше незнање и брука,
а директор ужаснути кука:
– Јао мени, изгореће школа!
Да ми је да спасем барем пола!
– Не брините! – вичем кроз дим густи. –
То је варка! То је санак пусти!
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
