ПЕСМА О ПЉУСКУ
И СРЕЋИ
Ко није срећан сада, у овоме часу,
кад разлога за срећу нема, али може
да изнесе шољу чаја на терасу
и гледа народ док кисне до коже,
Ко није срећан сада, док пљушти по њему
топла, изненадна милост летњег неба,
тај не зна да тиха срећа је у свему
а несрећа нас сасвим ретко треба;
Кога разапиње бивше и будуће
и не уме с миром да седи у сада,
и кад дође срећа, тај није код куће,
него база светом и узалуд страда.
ЖИВОТ НЕ ПРЕСТАЈЕ
ДА МЕ ЗАВОДИ
Небом, морем, рекама, брдима,
живот је стално покушавао,
морским звездама, дивљим крдима,
све је живот од себе давао,
Лажним надама, ретким људима,
јарким бојама, тајним звуцима,
свакога дана, разним чудима,
чак узвишеним тренуцима,
Живот је упорно настојао
да ме занесе својим чарима,
пораза се није бојао,
располаже толиким стварима,
Мало му је ко одолео,
кад-тад човек његов постане,
и ко живот није волео,
желео је с њим да остане,
Te и ја каткад затреперим,
и није више немогуће
да се с овим животом верим
уочи пута до вечне куће.
ОДСЈАЈ СА ДНА
Сирочићи, деца изгубљеног Раја,
бунари са златном успоменом на дну,
у туробној стрепњи од земаљског краја,
почећемо живот кад нам капци падну.
Моје срце није умело да воли
оне који су га боли не хајући;
Чија ме издаја и зловоља сколи,
веровах да никад у Рај неће ући.
Откуд мени право уз небеске двери
да стојим и било коме нешто не дам?
Моја вага с грешком свет узалуд мери,
јер погрешно видим и кад јасно гледам.
Откуд теби право крај небеских двери
да стојиш и брату своме напред не даш?
Том нетачном вагом боље ваздух мери
и пази да своју душу чисту предаш.
И ти и ја свуда сејемо грехове,
а сву милост само на себе лијемо;
Примићемо једном коначне цехове
за све што смо икад хтели да скријемо.
Да се даље браним, више немам воље,
заборави сваку реч о мојој жртви,
јер људска је душа главно бојно поље,
ту победник кличе, ту се броје мртви.
Сирочићи, деца изгубљеног Раја,
бунари са златном успоменом на дну,
у туробној стрепњи од земаљског краја,
почећемо живот кад нам капци падну.
КАПЉИЦЕ ПОЕЗИЈЕ
Поједина душа у свет да се смести
не може тек тако, без стиха и риме;
не мора се никад са песником срести,
не мора му знати век, земљу, ни име.
Два стиха, два крила када посустане
узнеће је лако у пределе друге
и остаће тамо нови дан док сване
жртва силовите, изненадне туге.
Песници су брза помоћ невољнима
које нико други не може да лечи;
Докле год на земљи таквог бола има,
спуштаће нам Господ лековите речи.
ЧЕЖЊА, ИЗЛАЗ
Нема те, попићу чашу воде.
Можда ми не недостајеш,
можда сам само жедна.
Ако људи мешају жеђ и глад,
можда мешају жеђ и љубав,
жеђ за љубављу и нечије добре очи.
На сваком углу неко неког чека,
али ко год дође, није тај.
Јасно се види кад година мине
како је срце опет промашило
зато што није пуцало увис.
Не живе доле они који воле.
Попићу чашу дубоке воде
и загрлити свет без тебе.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |
