(Лако се је огрешити.)
Јесенас сам, после вишегодишњег уздржавања, поново прихватила да оцењујем ђачке литерарне радове и надам се да задуго нећу. Зашто? Зато што се нисам осећала чисто ни пошто сам учесницима упутила писамце:
Наставници и ђаци чија су имена на списку нашег конкурса, били су вредни и одговорни и учествовали су у овом такмичењу са љубављу. Читајући приспеле радове, уочила сам да су поједини ученици са литерарним даром потпуно или делимично промашили тему, односно да су се више усредсредили на непостојање „међугенерацијског моста“ него на потребу да се његов величанствени лук извије изнад обале младих и и обале старих, између којих протиче бесмртна река живота.
Други, пак, млади мислиоци, са лакоћом су проникли у суштину задатка и написали радове какве сам одмах издвајала и смештала у фолдер „За награду“. У том фолдеру је убрзо настала неописива гужва, јер многи наши основци заиста лепо пишу. Сабрало се ту и једноставних, дирљивих прича, „из срца“, али и правих малих есеја мудрих главица.
Знала сам – колико год се трудила да начиним поштен избор – погрешићу. Огрешићу се о неког будућег великана. Тешило ме је то што је великан увек велик, и кад је мали, па ће својим великим умом и срцем све разумети и опростити, а мој избор најбољих радова (мој никад сто одсто тачан избор чак и да их све по три пута читам!) неће му ни таћи уметничку душу, а камоли га зауставити на трновитом и божанственом путу будућег српског писца.
Срдачне честитке награђенимa, али и свим другим ауторима радова пуних љубави!
Чланица жирија Мирјана Булатовић