БЕЗВОЉНЕ ЦИПЕЛЕ
Дубоко у ормару
ципеле чаме у пару.
Седам година брака,
а нигде потомака.
Немају шта да раде,
умиру од досаде.
Кад би им са улице
ћеркице ципелице
каткада покуцале
онако дражесне, мале,
кад би им неке плаве,
тачкасте, скакутаве,
или жуте на чичак
упалиле пламичак
у срцу родитељском,
напустиле би с треском
помрчину ормара,
па цуп-цуп до Булевара,
где из целога света
мноштво ципела шета…
Са колико би воље
отрчале у поље,
попеле се на дрво
(пустиле дечје прво)
и клатиле се дуго,
не хајући за друго…
Морају да се гложе
те ципеле од коже,
неко их само чува
и никад не обува,
таворе усред мрака
без љупких потомака.
ГАЗЕЛА
Сто педесет хиљада кола
дневно пређе преко Газеле!
Мост зацвили каткад од бола.
Сви на другу обалу желе.
Шестсто хиљада точкова дневно
Газелина утаба леђа.
Понеко бесан закочи гневно,
отвори прозор, и мост вређа.
А мост ћути. Гледа у воду.
Подноси мирно све што га снађе.
Када возачи напокон оду,
увуче стомак, да прођу лађе.
БОРА С МОРА
Стигла ми јутрос порука кратка:
„Анђелина, много си слатка!“
Нисам сигурна ко ми пише.
Осумњичених има више.
Ја бих волела да је Бора,
село Милочер, Црна Гора.
Летос, под палмом, док море пени,
одлучан, решен да се жени,
шапутао ми је нежно о браку
у мирисноме приморском мраку,
а после, кадa су почеле кише,
скроз је престао да ми пише.
Брачна ми је понуда мила,
али је нисам прихватила.
Можда је моја сестра у праву:
– То је увреда за мушку главу…
Пристани! Иди у Црну Гору,
да и ја имам неког на мору!
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
