РЕВНОСНА ТАТИНА СЕКРЕТАРИЦА
Секретарица мог тате Зоја
штити га као мало која.
Вешто одбија насртаје
и никоме тату не даје.
– Молићу лепо, Павла ми дајте!
– На састанку је, сачекајте…
Позваће вас до краја марта…
Измењена је визиткарта.
Можете само преко мене…
Не вреди преко рођене жене!
Студитрали сте скупа глуму
и познајете њену куму?!
Јавите се онда у петак.
У седам сати. За почетак…
Ах, што није очева Зоја
бар једанпут недељно моја,
па да ме заступа у школи:
– Не може данас. Све га боли.
Ни сутра, знате, ни у среду.
Одговараће једном, у реду?
Хвала Вам, баш сте… подношљиви!
Допуштате малом да живи.
УМРЕЋЕМО, ПА ШТА!
У мојој се кући о смрти ћути,
као да је аждаха, ала,
а ја од седме године слутим
да је смрт безопасна, мала.
Једино тело може да смрви,
ал’ душа као боинг лети –
то сам у кући схватио први,
а мој је отац схватио пети.
Мени није страшно кад неко
премине, издахне, умре, оде:
сигурно му је топло и меко,
сунча се, из облака пије воде,
певуши, нема више болова,
каткад нам махне његова рука,
гледа нас између малих голова
и навија за свога праунука.
НЕБЕСКИ ПРИНЦ
Признај – да си ти син краља,
радио би и штa не ваља.
Качио би мачкама машне
и презирао сиромашне.
Далеко од људског бола и туге,
ти би имао свиту и слуге.
Као изданак краљевске лозе,
никад не би чувао козе.
Јео би увек најбоља јела
за брзи развој свога тела.
Не би знао где живе гладни,
понижени, тужни и јадни.
Не би знао ни шта је глад,
вечита мука, напоран рад.
Живео би у млакој срећи,
из дана у дан јачи и већи.
Спазио би неку принцезу
и осетио слатку језу.
Слао би јој љубавне свитке
и водио са срцем битке.
Не би хтео да се све види,
велики дечак још се стиди.
Твоје љубавне заврзламе
узбуниле би дворске даме.
Почеле би душевне боли
јер твоја душа – погрешно воли!
Растко Немањић, син жупана,
није имао таквих мана.
Све је знао чак и док спава
будући српски Свети Сава.
Хтео је нешто много веће,
у браку не би имао среће.
Било би му сасвим без везе
у загрљају неке принцезе.
Замисли га: бежи са двора
да учини оно што мора.
Искрада се и коња преже
да Србију са небом свеже.
Седамнаест година има
и на Атосу постриг прима.
Страшно је било његовом тати
што никад неће да се врати.
И друга деца од куће беже,
али ово је много теже.
После је патња била мања,
јер схватио је и Немања:
Земаљска блага, сила и моћ
могу нестати за једну ноћ.
Од свега тога Богу је дража
јака српска небеска стража.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |
