БЛАГО СИРОМАШНОЈ ДУХОМ
Као она жена, првооптужена,
што се и сад маје под стаблом спознаје,
изгнана, насред суре ледине,
видим тек маглу – Божје седине,
и мање знам под дејством тог плода
него што носи текућа вода.
Загризла сам чисту забуну,
да би потомци могли да куну
(клетва већ беше развијена,
недостајала је само жена).
А ја сам гризла тупо, и стога
недужна попут једнорога.
Нисам сумњала ниједног трена
у низ: Адам, ребро, жена,
јер исто ми је, као газели,
чиме год људе започели.
МОЛБА
Одолевам дружељубљу мртвих, Боже,
у живот правилно пободена;
Из сна, као из царске ложе,
слазим у древни ток времена
међу слуге и слушкињице;
И сама хитам своје да служим:
попут омамљене лептирице,
око две речи ваздан кружим.
Одолевам свему другом, Господе,
могу без вреве, гласова, људи,
али – речи кад ме одводе,
гледај за мном, и близу буди.
САЛОН ЗА НЕГУ ДУША
Преглед
Опружите душу, да видим…
О вас су се дуго отимали светло и тама,
и једном и другом било је угодно с вама.
Давали сте наду обома,
за ваш дочек кићена су у исто време
два дома, црни и бели.
Покуцали сте на двоја врата;
Штета. Таква бела палата
са свега пола господарице…
Дајте леву страну. Тако.
Озледе. Дубоке. Ви сте најпре собом
мало окрзнути. Нестрпљиви:
“Како Бог издржи да толико ћути?!“
(Не проговара, само воли.)
Почупаћемо, лагано, дивље растиње…
Боли?
Мора да боли.
Ово је салон за лепоту душе,
без помада, маски.
А боре су предност.
Мапе Божје воље.
Опустите се, опустите.
Загрлите ту своју безизгледност,
ил’ заплачите. Биће вам боље…
Ваш је живот, тја, тежак средње,
баш какав уз здраве сузне жлезде иде…
Не срамите се. Плачите да сви,
плачите да најстарији анђели виде!
Закопчајте душу. Не толико.
Настојте да три дана, пре бола,
Богу будете све, а себи нико.
До виђења, у петак контрола!
Петак
– Није било бола…
– Наравно. Кад сте Богу све,
свима сте, и себи, све…
Да видимо. Десну страну дајте.
Озледе од мисли горких. Плитке…
Та мисли су дате као слушкиње живота,
а не друмске разбојнице
на његовој путањи!
Од горких мисли живот се тањи,
за почетак. После буја. Расте.
Обасјава се, и мисли сјаје.
Откидају се пласе тмасте,
тиха се радост пали и траје,
земна се срећица разгорева.
Уз радост, и бол свикне да пева.
А сад ми се смрћу окрените.
Отворите, слободно, око смрти…
Црна, блистава, одмерена, далека,
женствена; налакћена на Земљу, чека.
Нема бојазни, неће вас звати
док год јој знак не дате сами,
ваша се смрт спокојно злати,
самодовољна у полутами.
Имате среће. Дајте рођење.
Сасвим у реду, као и свако.
Човечић се литицом пење…
А ко каже да треба да је лако!
До виђења на Небу, драга.
Били сте мало зарозани,
али вам се затегла снага.
Сад знате чиме се живот храни.
НАДА НАД НАДАМА
Све што је слетело и што је сишло,
што је до данас послато с Неба,
брижљиво ме је мимоишло,
као да коме више треба!
Ка туђем срцу још једна срећа
ево промиче мимо мене;
једваприметна, средња, већа –
опази ли ме, нагло скрене
ма куд, ма коме, неважно је,
само да мени измакне како!
Не жури, срећо. Поздрави своје.
Ја мирно живим наопако.
1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |