А ИПАК ВОЛИМО ЖИВОТ
Да напустимо наше рођено тло?
Зар заувек?
Удобни стан и паркић,
отаџбину, континент,
планету и сазвежђе?
Избрисани из знаног простора,
без иког винути у непознато?
И како онда да не волимо
овај овакав живот?
Нашу стару
принудну љубав.
УЛИЧНИ ПРИЗОР: СТАРАЦ И ДЕВОЈКА
Десну је руку дао жени.
С левом му прсте смрт преплела.
Утроје иду, заљубљени.
И смрт би провод с њиме хтела.
ДУБОКИ ПАД У ЗАБОРАВ
Мој живот овде заправо је
дубоки пад у заборав,
премда нижем трагове своје,
исписала сам предео сав.
Слова по небу, по планини,
по равни мора, по твом лицу,
по висини и по дубини,
шаљем Господу разгледницу.
С КИМ ЈЕ СВЕ ПРЕНОЋИЛА
МОЈА ПЕСМА
Слаба је моја брига о деци –
– сиротим мојим песмама,
које се смуцају
од једног до другог читаоца,
гледајући их у поспане очи,
тражећи присебност,
кратко присуство
у вечности.
МЛАЂИ ЧУВАР ПЛАМЕНА
Живи дубоко. Загрли доба.
Ваздух је добар, диши. Диши!
То Господ куша, поново проба
чуваре пламена на киши.
Ромиња, срећом. Шта би да лије?
Како би тада пронео плам?
Не бој се. Ватра и воду пије
ако је уждио Господ сам.
СЈАЈ НАД КАФАНСКОМ БАШТОМ
Не волите своје сумњиво срце?
Оно тајно ради за Вашу смрт?…
Ја не волим поезију! –
изговарају усташца жене
за оближњим столом.
Ја не волим поезију!
Не волим траву, брдо, облак.
Не волим цео онај планински венац!
– као да кажу оближња уста.
Поезија се нагло протегла
и заискрила у дну неба.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |
