ЗБЕГ
Иде мој народ са обода:
запреге, очи, стада гробова,
путује погружена слобода,
возе се сузе Божјих робова.
Трускају право мајци у крило,
која не познаје ниједно лице,
ал’ пита брижно: Шта је то било?
Што нисте понели костурнице?
Заборавили сте црквена звона,
мошти, конаке, олтаре, фреске…
О, Боже благи, то каже она –
посмрче Србије Небеске!
1995.
ТЕЛО НАРОДА МОГ
Може ли бити – док боли глава
да рука спокојно спава?
Сустигла нас двојна судбина:
дим експлозије и дим казина.
Лево стопало усред танга,
а десно, крваво, друмом банга.
Разгали се смркнуто лице
над курсном листом крај осмртнице.
Може ли бити: војничка храна –
увреда племству добермана?
Смрт у славу Оца и Сина,
и живот у славу некретнина.
Једва се чује, преко Дрине,
тешко дисање отаџбине.
Оно, Господе, примили нисмо;
Пошаљи, опет, Свето писмо.
1995.
ТРАГАЧИ!
Ево како да за три дана
нађете страшнога Радована.
Новембар је. Долази зима.
Он зимује у стиховима.
Потребни су велики зналци,
рецимо – небески специјалци!
Душа је чудна, душа је жива
и после тоне експлозива.
ПОНОВНИ СУСРЕТ
Живели смо скупа у неко друго доба,
познајем тај поглед, и руке, и глас,
сећам се, на брегу, оба наша гроба,
памтим место смрти, и дан, и час.
Љубав нас је дигла из света тишине.
Будила нас је пола века:
Немој да његов живот мине.
Он је већ рођен. На југу чека.
Само да стално овако буде:
из мртвих – у његов загрљај.
Када год доспем међу људе
познаћу добрих очију сјај.
ТАМНООКА ПЕСМА
Сину Матији
I
Домамила сам те са плаве ливаде на тврдо тло,
у земљу која не хаје баш за своје живе душе,
где су главни усеви касно добро и рано зло,
и зато не хрли ван из наше потлеуше,
него се опреми најпре, као у прадоба,
њухом звероловца, зналца звериње ћуди,
јер пећина је збиља многа у граду соба,
рој будилника зором преисторију буди…
Ето, на прилику, где си летос спузнуо с неба.
Премда, твој вишњи Отац зна ове координате,
и ваљда ти је дао све што реткима треба
да смогну пробој кроз тмушу и обасјани се врате.
II
Како ти да растеш ако ја не старим?
Старење је одсад, надаље, дивота!
И, када се, најзад, у смрти зацарим,
oстављам тај пламсај општега живота,
ново чедо рода ватриних чувара,
да је један више уз њу, будан, јак,
за случај да племе ледених утвара
нападне у жељи да прошири мрак.
III
Рођење твог телашца спрам рађања катрена?
Мислиш ти више болиш јер си зачуо крик.
Веруј да мање боли кад порађа се жена
него када из душе израња песмин лик.
Прошла сам, пре тебе, стотину порођаја,
али ти си први који је распео тело.
Роди ме, или умри! Почињем са твог краја!
Тако ми је рекло и свако писано дело.
Ипак, ти се смејеш, а песме то не чине.
Ти ми држиш руку, а катрен се снебива.
Гледаш ме нетремице. Ти ме волиш, сине,
а песмама није стало ни да ли сам још жива.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |
