МОЛИТВА ЗА ОТАЏБИНУ
Диши, Господе, дубље над нама,
неверни жуде живи дах,
по земљи нашој и водама
стреси са косе златни прах.
Окрепи, расани, озари
покрај бездана уснуло племе,
нека тихо покупи ствари
и напусти потоње време.
Дај нам предаха, Свемогући,
начини нам у срећи места,
да се с војне вратимо кући
на сто година или двеста.
Збери кротке и јогунасте,
одбегле, дивље у срцу врати;
Учини, Боже, да човек расте
онде где му се смањује мати.
Реци докле нам земља сеже,
покажи руком где је крај,
подеси древну силу теже
и миран век нам, Боже, дај.
Свети Јован, 2001.
БОГОТРАЖИТЕЉИ
Знамо шта је, ал’ не знамо где је,
одасвуд зари, одасвуд греје.
Бог се никад скривао не би,
крили смо га сами у себи.
Једино Њега стално има,
светли у нашим безданима.
У подножју нас живота чека,
поноран, тихи отац човека.
Зовне ли га ико на време,
подупре Вишњи људско бреме.
А ми увек вапимо након
што је погажен Његов закон.
Сити смо се напркосили
и предуго неживи били:
Потпун, дубински учинак смрти,
оловна нула на крајњој црти.
ИМАЛА САМ ЈЕДНОГ ЧИТАОЦА
Имала сам једног читаоца
у дубини ове земље.
Добронамеран као јутро,
светлео је свим речима подједнако.
Под његовим погледом
песме су осећале
сваки део свог лирског тела.
После се тај читалац
заљубио у другу песникињу.
Дуго сам тешила своје стихове:
Ништа за то.
Прошао редак пролазник.
Зар вас ико мора волети?
Живите попут јата птица,
изнад пусте људске љубави.
ШКОЛА УМИРАЊА
Сама ћу поћи погребнику
да му предам, у злаћаном раму,
најбољу, најподеснију слику
за ветар, кишу и осаму:
Тужних је смрти било доста!
Изводим своје ишчезнуће
као одважни скакач с моста
у бистру реку испод куће.
ГРУБО ИЗЛОЖЕНИ ВРЕМЕНУ
Сви имају једнако година.
Дете је за који трен старац
и старац је нeдавно дете,
обмануто да постоји – стоји живот.
А живот се креће, хитро,
његова људска сенка
само промине земљом.
Одувек то знам, оче,
јучерашњи дечаче,
сутрашња тишино међу ружама.
Моје будуће, старо лице
долази да ме охрабри,
моја смрт ми стално скида
сувишан накит.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |
