СУНЦЕ ДОЛАЗИ ПО НАС
Посустаје дуга ноћ.
Још да звезде њене оду.
Сунце има већу моћ.
Изводи нас на слободу.
Небо звецне кључевима.
Заточени, изволите.
По зрак један ево свима.
Па живите. Па волите.
ЋУТАЊЕ ЈЕ ДОБРО ЗА ЉУБАВ
Човек толико воли свога пса
само зато што пас не говори,
а када би могао да каже:
– Ав, господару, где си цео дан?
– Ав, зашто нема воде у тањиру?
– Ав, колико ме волиш? Вау? –
и кад би могао то да понавља,
ишчилела би убрзо љубав,
измигољила не хајући више
за сјај оданих тужних очију.
ПЕСНИК СТЕВАН РАИЧКОВИЋ
ПОСМАТРА ЖИВОТ
СА КЛУПЕ НА СЛАВИЈИ
Издужено тело,
заправо кости овлаш утегнуте кожом
препознајем издалека.
Сетна тангента на кругу двојке,
песник Стеван
веома извије обрве
кад му пољубац непознатог порекла
слети на образ.
Неколико искрица у зачуђеним очима
знак су да ме воли скоро колико
трамвај десетку!
Двојка је неупоредива.
Не верујем да песник Стеван
икога воли колико двојку,
припијену уз срце града.
Двојка, тај трамвај на доживотној,
у сваком кругу засени песника
својим болом.
Пролеће 2005.
ТВОРЦИ РЕЧНИКА
У руднику језика седам рудара
сложно рију по најдубљем копу.
О њима се сам Господ стара,
анђели их прате у стопу.
У руднику језика нико не хаје
да ли то надире запаљиви гас.
На улазу се сав живот предаје
и уноси се једино глас.
Глас је светиљка рударева,
да боље види из даљине
кад златни грумен језика сева
у темељима отаџбине.
УШАО САМ У АНТОЛОГИЈУ
Ушао сам у антологију,
и сад тамо чамим,
у лирском бескрају
са собом самим.
Педесет песника
здесна и слева
прену се када
у песми сева.
Дражи им је
модри свод звездан
него кад муња
осветли бездан.
Ја живот примам
са свију страна,
зато носим
толико рана.
И ниједна
више не боли.
Кад човек земљу
са неба воли.
1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |