ПИСЦИ ИЗ СВЕТА
Чувајте се наше публике,
лукава је,
вреба вас са својом
књигом у џепу,
вашу песму трпи
да би своју могла да нуди.
Питам се из прикрајка
ко ће све то да чита –
то ваше
и то наше,
кад је прошао век
гладних читалаца.
Сити смо речи,
презасићени,
не памтимо ништа,
само трагамо за неким ко би
био у стању нас да памти,
да нас нежно посвуда носи
у свом страном сећању.
ДОК СИ БИО НА ЗЕМЉИ
Не мари што си живео далеко,
у граду иза границе.
Пролазила сам ваздухом, лако,
изнад сићушних граничара,
и враћала се са пленом у души
у свој дом.
Све је било једноставно
док си био на земљи.
Пространство међу нама,
хиљаду километара растојања
ретко сам надлетала,
чувајући твој живот
од своје брзе сенке.
Могло се и мировати,
волети у месту.
Све је било добро
док си био на земљи.
Али, кад ми је једног јутра
моје опустело срце јавило
да си се изгледа узнео са тла,
полетела сам путањом за мртве.
Граничари – чувари неба
јасно виде све невидљиво
и знају час свачијег проласка.
Вратили су ме на празну земљу
да је испуним болом растанка.
САД ЗНАМ ДА ЖИВИМ
Сад знам колико спавати,
чиме хранити тело, а чиме душу,
колико ходати, кога волети,
који ваздух дисати
и да ли присан са сунцем бити.
Сад непогрешиво знам
тренутак кад ипак треба признати ноћ
и час у који је важно поклонити се јутру.
Знам, рецимо, колико трња
треба повадити из душа пријатеља
и шта не дирати
како би душе досегле сјај.
Сад знам и тајну
зашто је важно да све ово
човек научи касно.
ТВОЈ ПОРОЗНИ БОЛ
Увек је твој бол био лаган.
Таквим болом човек се може
покрити и по глави,
а да се ништа не догоди.
То је бол расклопив и склопив,
који се држи под јастуком
и отуд извлачи по потреби.
Каткад се зове вољено биће,
каткад отаџбина.
Бол звани оголеле гране.
А да ли си икада
уронио главу у чисту смрт,
не са жељом да нестанеш,
него да ти умре страх
и живот почне?
Не. Твоја танка, порозна туга
није ти дала да оживиш.
ЖУРБА
Колико сте пута пролетели
у страху да ћу вас зауставити.
Да сте имали времена,
сигурно бисте ме волели.
Моје срце вам је ослобађало пролаз,
нагињући се десно и лево.
Сад задихани дотичете
крај живота,
обазирући се за собом.
Где вам је остала љубав,
улазница за Небо?
Показујете шта имате,
али не вреди.
Тражи се љубав, човече,
макар и према мени,
псу луталици.
ПОСЛЕДЊЕ ОКУПЉАЊЕ
Замишљам лица
која би ми опколила гроб.
У знак протеста,
живећу сто десет година.
То су жалосна лица
и пре смртног случаја.
Како онда
да знам да ме нема?
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |
