ПЕСНИКОВО МУЊЕВИТО ВРЕМЕ
Пролеће
Речи пупе у крошњама.
Биће стихова.
Лето
Блистав наслов посред сунца!
Читам губећи вид.
Јесен
После жетве,
на непрегледном пољу песникове душе
горе ватре.
Зима
Озиме песме
напредују под земљом.
Година
Родио сам тридесет
седам пута.
Сва су ми деца окренула леђа,
а то значи:
рађаћу још.
Век
Ја?
Ја нисам никакав
живот проживео.
Ја сам био привремени дом,
свратиште за небеску
скитницу Поезију.
КАКО БИХ СЕ ПРЕДСТАВИЛА
ВАНЗЕМАЉЦУ
– Потичем из једног великог народа
који живи у непризнатом делу Европе
и томе доприноси.
Мој велики народ
светски стручњаци за бројке
убеђују да је мали, на све начине:
оштрим речима, претњама, бомбама.
Мој неизбројиви народ
све некако преживи.
Ни кад га преполове
још не верује да је мали.
Не верујем ни ја.
А Ви, Ванземаљче?
Верујете ли да би икада
припадник каквог малог народа
умео да Вас у бескрају сретне?
– Били су ту неки,
али их нисам препознао –
одговори Ванземаљац
са јаким руским акцентом.
Јер, цела земља говори енглески,
а цело небо руски.
СМРТ ПРОЗИВА
ЗБУЊЕНОГ ДОКТОРА НАУКА
Учио сам целога живота,
а сад…
а сад не умем
да не умрем.
Кад бих бар умео
да умрем мирно…
– Оставите своје титуле и крените –
командује смрт испод гласа.
Ја сам доктор смрти,
па то никада не истичем.
ПРОЛАЗ У СЈАЈ
Опростите.
Морамо се растати.
Не могу се више
задржавати у пределима бола.
Бол није одређен као место
где човек треба да живи
и сконча.
Бол је пролаз.
У сјај.
Опростите
што вам узлећем
пред зачуђеним очима.
ОДЛАЗАК СВЕТОГ СТАРЦА
Прве ноћи под земљом
у твом гробу никог
није било.
Пре смрти никло ти је једно,
а после смрти
и друго крило.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |
