Mirjana Bulatovic

Споне, Москва

Предосећање

Знала је да ће умрети.
У последње време често је
спомињала смрт.
Чак је и дан предвидела.
Ох, сигурно је осећала!

Да кажем док могу:
смрт спомињем целога живота,
али не верујем да ћу умрети
икада.

Одвећ потресна свечаност уз одар
није крај.
Смрт је ушће.
Ту се набујала људска река
у океан љубави улива.
Понеко на ушћу пева:
Смрт је моја кратког века.

Кад ће нова књига

– Кад ће нова књига?
– Кад прочиташ стару.
– Читао сам је.
– Колико је трајало?
– Четрдесет пет минута.
– До дна речи!? Како ти
халапљиво гуташ
туђи живот!
Читај месец по месец,
годину по годину…

Нема нове књиге!
Нацедићу ти два-три стиха
уколико ти срце сахне…

– Ипак, када ће нова књига?
– Када досегне своју старост.

Лутање ваздухом

Сваки озбиљан путник
носи адресу на коју је кренуо,
иначе није путник,
него луталац.

Јадан путник у Небо
који је кренуо нигде!

Са тако тешким пртљагом
описиваће кругове по бескрају.

Неограничена запремина срца

У срце ми је много стало,
а у сам живот тако мало.

Срећом, човек цео свет може
да смести испод своје коже.

Са мном данима живи неко
кога сви виђају далеко.

Становник срца, невидљив оку,
напаја се на крвотоку.

Ћути, дише, снагу ми даје
и појачава откуцаје.

А ето, људима се још чини
да га сусрећу, у даљини.

Сву ноћ је горело светло

Опет је песник под нашим кровом
изневерио стару песму са новом.

Прељубник орни, син слободе,
јутрос некуд незнано оде.

Крилато срце у шетњу води,
захвалан што је хтело да роди.

Залог

Шта Србију за Небеса веже
те још није отпала са свода?
Да ли видиш, наш Честити Кнеже,
докле нас је довела слобода?

Кога има на Небу, јунаци?!
Чија жртва није потрошена?!
Јавите се! Требају нам знаци
да нас гледа војска покошена.

Глас без лица

– Ово ће те јаког бола стајати
од ког се звезде гасе…
Не брини, неће вечно трајати…
Бол… стиже да те спасе.

– Све је плаћено до јуче било.
Зар нова приспева туга?
Тек се разлило руменило
и топлина са југа.

– Предахнула си. Тона олова!
Твој терет није мали…
Што је више снажних болова,
дубље сте постојали.

Предчувствие

Она знала, что умрёт.
Последнее время она часто
поминала смерть.
Даже день предвидела.
Ох, она точно предчувствовала!

Скажу, пока могу:
я поминаю смерть всю жизнь,
но не верю,
что когда-нибудь умру.

Избыточно-пышное поминание у одра –
ещё не конец.
Смерть это устье.
Вздувшаяся людская река
впадает в океан любви.
Кто-то в устье поёт:
у смерти моей короткий век.

Когда будет новая книга

– Когда будет новая книга?
– Когда прочитаешь старую.
– Я читал её.
– Быстро прочёл?
– За сорок пять минут.
– До дна слов?! Как жадно
ты глотаешь
чужую жизнь!
Читай месяц за месяцем,
год за годом…