Споне, Москва

Гордост

Дигни поглед, и завапи.
Засуће те топле капи.

Та доброта, то гануће
чека изнад твоје куће.

Ни кад сасвим изнемогнеш,
кад се до земљице погнеш,

ниси кадар рећи Богу:
Помози ми, сам не могу.

Силно ти је бреме дао
да би поглед подигао,

а ти уздишеш и стењеш
док се брдом у гроб пењеш!

 

Зимско књижевно вече

Греју душе. Греју и тела.
Напољу веје снег.
Ах, нек се чита књига цела
док дрема зимски збег.

Песник лагано ишчезава,
напушта видно поље;
последњи ред већ чврсто спава,
ни напред није боље.

Речи сипе по озеблима.
Сустижу се у лету.
Како је топла лирска зима!
Песник је сам на свету.

 

Тужних је смрти било доста!
Изводим своје ишчезнуће
као одважни скакач с моста
у бистру реку испод куће.

 

Гордыня

Подними глаза, возопи.
Тёплый дождик мир затопил.

Доброта, умиленье – как дым,
парят над домом твоим.

Но хотя ты вконец изнемог
и земля тебя валит с ног,

не способен ты Богу сказать:
«Не могу – помоги мне встать».

А ведь бремя тебе Он дал,
чтоб глаза ты к небу поднял!

Что же ты всё стонешь, вздыхаешь
и уныло к могиле шагаешь?

 

Зимний литературный вечер

Греются души. Греется тело.
А на улице снег метёт.
Эх, прочесть бы им книгу целую,
пока зима не взяла в оборот.

До чего же легко поэт исчезает –
в поле зрения тоненький лучик,
а последний ряд уже засыпает,
да и впереди не лучше.

Сыплются на озябших слова.
Все встречаются в жарком лете.
Тепла лирическая зима…
А поэт – одинок на свете.

 

Довольно пасмурных кончин!
Изобразим исчезновенье:
пусть с моста в речку хоть один
шагнёт без дрожи и сомненья.

 

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15