Mirjana Bulatovic

Споне, Москва

Тамноока песма

Сину Матији

I

Домамила сам те са плаве ливаде на тврдо тло,
у земљу која не хаје баш за своје живе душе,
где су главни усеви касно добро и рано зло,
и зато не хрли ван из наше потлеуше,

него се опреми најпре, као у прадоба,
њухом звероловца, зналца звериње ћуди,
јер пећина је збиља многа у граду соба,
рој будилника зором преисторију буди…

Ето, на прилику, где си летос спузнуо с неба.
Премда, твој вишњи Отац зна ове координате,
и ваљда ти је дао све што реткима треба
да смогну пробој кроз тмушу и обасјани се врате.

II

Како ти да растеш ако ја не старим?
Старење је одсад, надаље, дивота!
И, када се, најзад, у смрти зацарим,
остављам тај пламсај општега живота,

ново чедо рода ватриних чувара,
да је један више уз њу, будан, јак,
за случај да племе ледених утвара
нападне у жељи да прошири мрак.

III

Рођење твог телашца спрам рађања катрена?
Мислиш – ти више болиш јер си зачуо крик?
Веруј да мање боли кад порађа се жена
него када из душе израња песмин лик.

Прошла сам, пре тебе, стотину порођаја,
али ти си први који је распео тело.
Роди ме, или умри! Почињем са твог краја!
Тако ми је рекло и свако писано дело.

Ипак, ти се смејеш, а песме то не чине.
Ти ми држиш руку, а катрен се снебива.
Гледаш ме нетремице. Ти ме волиш, сине,
а песмама није стало ни да ли сам још жива.

Молитва за отаџбину

Диши, Господе, дубље над нама,
неверни жуде живи дах,
по земљи нашој и водама
стреси са косе златни прах.

Окрепи, расани, озари
покрај бездана уснуло племе,
нека тихо покупи ствари
и напусти потоње време.

Дај нам предаха, Свемогући,
начини нам у срећи места,
да се с војне вратимо кући
на сто година или двеста.

Збери кротке и јогунасте,
одбегле, дивље у срцу врати;
Учини, Боже, да човек расте
онде где му се смањује мати.

Реци докле нам земља сеже,
покажи руком где је крај,
подеси древну силу теже
и миран век нам, Боже, дај.

Свети Јован, 2001.

Боготражитељи

Знамо шта је, ал’ не знамо где је,
одасвуд зари, одасвуд греје.

Бог се никад скривао не би,
крили смо га сами у себи.

Једино Њега стално има,
светли у нашим безданима.

У подножју нас живота чека,
поноран, тихи Oтац човека.

Зовне ли га ико на време,
подупре Вишњи људско бреме.

А ми увек вапимо након
што је погажен Његов закон.

Сити смо се напркосили
и предуго неживи били:

потпун, дубински учинак смрти,
оловна нула на крајњој црти.

У топло

Број наших на небу убрзано расте
као да нисмо људи него ласте
попадале по тлу усред дуга лета
хрлећи у топло, с краја на крај света.

А ипак волимо живот

Да напустимо наше рођено тло?
Зар заувек?
Удобни стан и паркић,
отаџбину, континент,
планету и сазвежђе?

Избрисани из знаног простора,
без иког винути у непознато?
И како онда да не волимо
овај овакав живот?
Нашу стару
принудну љубав.

Темноокая песня

Сыну, Матии

I

Я сманила тебя оттуда, где было тебе светло,
в этот мир, где живая душа дешевле полушки,
что ни сей – слишком поздно тут всходит добро,
слишком рано – зло,
и поэтому ты не спеши выйти вон из нашей избушки.

Ты возьми себе в помощь, как в начале времён,
зверолова чутьё – знатока повадки звериной.
Много в городе комнат-пещер, и со всех сторон
праисторию жалит будильников рой комариный.

Вот куда соскользнул этим летом ты с неба. Но
твой Всевышний Отец тебя видит. И, вероятно,
Он тебе дал всё то, что мало кому дано
для прорыва сквозь тьму и для возвращенья обратно.

II

Како ти да растеш ако ја не старим?
Старење је одсад, надаље, дивота!
И, када се, најзад, у смрти зацарим,
остављам тај пламсај општега живота,

ново чедо рода ватриних чувара,
да је један више уз њу, будан, јак,
за случај да племе ледених утвара
нападне у жељи да прошири мрак.

III

Рођење твог телашца спрам рађања катрена?
Мислиш – ти више болиш јер си зачуо крик?
Веруј да мање боли кад порађа се жена
него када из душе израња песмин лик.

Прошла сам, пре тебе, стотину порођаја,
али ти си први који је распео тело.
Роди ме, или умри! Почињем са твог краја!
Тако ми је рекло и свако писано дело.

Ипак, ти се смејеш, а песме то не чине.
Ти ми држиш руку, а катрен се снебива.
Гледаш ме нетремице. Ти ме волиш, сине,
а песмама није стало ни да ли сам још жива.

Молитва об отчизне

Господи, глубже дыши над нами,
о том маловерные вечно тоскуют,
над нашей землёй, над полями, горами
стряхни с волос пыльцу золотую.

Пробуди, укрепи, чистым светом залей
возле бездны почившее племя,
пусть, очнувшись, оно соберётся скорей
и покинет смутное время.

Всемогущий, помилуй, дай отдохнуть,
помести нас в счастливом месте,
чтобы с войны домой нас вернуть
лет на сто, а то и на двести.

Собери всех кротких и всех упрямых,
одичавших и беспокойных,
и пусть дитя, лишённое мамы,
вырастет человеком достойным.

Обозначь, где кончаются наши владенья,
покажи, где границы, где край,
и вновь утверди земли притяженье,
мирный век нам, Господи, дай.

День святого Иоанна, 2001

Богоискатели

Знаем, что есть Он, но где Он, не знаем,
всюду Он греет, всюду сияет.

Бог никогда бы не стал скрываться,
люди в себе его прячут – боятся.

Только Он везде и всегда
в нашей бездне горит, как звезда.

У подножья жизни нас всех наконец
встретит наш общий тихий отец.