ЗАТВОРЕНА СРЦА
ПОД ОТВОРЕНИМ НЕБОМ
Узалуд исповести,
Господе мој.
Ти једини знаш
ово срце изнутра.
Сваки ожиљак на мом срцу
путоказ је ка златној
граници Царства.
Пут је узак и стрм,
да би се могло пасти
и устати потом.
Видљивост је дубока:
ореол Путовође светли.
Понеко затворено срце
зажели предах,
јер носи бол
неподељен с небом.
Мој бол је друго,
мој бол уме да лети.
ТАКВА ЈЕ ТО СМРТ
Стевану Раичковићу
Недовршена песма те је пустила да одеш.
Потребнији си Анђелу језика
који песнике прозрачне чека.
Твој део неба има малу плажу
и заустављено сунце на заласку.
Започета песма сели се у срце
другог песника исте висине.
Не мислиш више шта ће бити.
За сва времена под златним зрацима…
Сијаш и ти.
ОГЛЕД О БЕСКРАЈУ
Не чувамо живот. Таквога смо рода.
Гробовима нашим кити се слобода.
– Штедите се – кажу – ви сте народ мали.
Толико сте пута љуто посртали.
Али, Бог је велик, и Његова сила
рањеној Србији давала је крила
да се к небу вине са топлог згаришта
и покаже свету како је смрт ништа.
СРПСКИ ПЕСНИЦИ
Можда сви сад живе
скупа удну неба,
свесни да их земља
загрљене треба.
Можда сви сад знају
шта Србију боли:
никад нема никог
да је дуго воли.
Плане љубав, засја,
осветли планине,
прожме шуме, поља,
и наједном мине.
Тих пожара срца
било је одвише,
кад песник ватрено
отаџбини пише.
Но, убрзо клоне,
остави је, оде,
већ на загаситом
почетку слободе.
Одозго се види
шта Србију боли:
никад нема никог
да је дуго воли.
ЉУДСКА ЗАПРЕГА
Нашим пределом један песник
стално за својим песмама иде.
Кажу да је тежак болесник.
Речи му се кроз кожу виде.
И друге песнике њихове песме
у неизвесне шетње воде,
но нико као овај не сме
толико неповратно да оде.
Једва се врати. Да преноћи.
У авлији га стадо чека.
Малене речи велике моћи
поново прежу свог човека.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |
