Гордост
Дигни поглед, и завапи.
Засуће те топле капи.
Та доброта, то гануће
чека изнад твоје куће.
Ни кад сасвим изнемогнеш,
кад се до земљице погнеш,
ниси кадар рећи Богу:
Помози ми, сам не могу.
Силно ти је бреме дао
да би поглед подигао,
а ти уздишеш и стењеш
док се брдом у гроб пењеш!
Зимско књижевно вече
Греју душе. Греју и тела.
Напољу веје снег.
Ах, нек се чита књига цела
док дрема зимски збег.
Песник лагано ишчезава,
напушта видно поље;
последњи ред већ чврсто спава,
ни напред није боље.
Речи сипе по озеблима.
Сустижу се у лету.
Како је топла лирска зима!
Песник је сам на свету.
Тужних је смрти било доста!
Изводим своје ишчезнуће
као одважни скакач с моста
у бистру реку испод куће.
Гордыня
Подними глаза, возопи.
Тёплый дождик мир затопил.
Доброта, умиленье – как дым,
парят над домом твоим.
Но хотя ты вконец изнемог
и земля тебя валит с ног,
не способен ты Богу сказать:
«Не могу – помоги мне встать».
А ведь бремя тебе Он дал,
чтоб глаза ты к небу поднял!
Что же ты всё стонешь, вздыхаешь
и уныло к могиле шагаешь?
Зимний литературный вечер
Греются души. Греется тело.
А на улице снег метёт.
Эх, прочесть бы им книгу целую,
пока зима не взяла в оборот.
До чего же легко поэт исчезает –
в поле зрения тоненький лучик,
а последний ряд уже засыпает,
да и впереди не лучше.
Сыплются на озябших слова.
Все встречаются в жарком лете.
Тепла лирическая зима…
А поэт – одинок на свете.
Довольно пасмурных кончин!
Изобразим исчезновенье:
пусть с моста в речку хоть один
шагнёт без дрожи и сомненья.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
