Затворена срца под отвореним небом
Узалуд исповести,
Господе мој.
Ти једини знаш
ово срце изнутра.
Сваки ожиљак на мом срцу
путоказ је ка златној
граници Царства.
Пут је узак и стрм,
да би се могло пасти
и устати потом.
Видљивост је дубока:
ореол Путовође светли.
Понеко затворено срце
зажели предах,
јер носи бол
неподељен с небом.
Мој бол је друго,
мој бол уме да лети.
Оглед о бескрају
Не чувамо живот. Таквога смо рода.
Гробовима нашим кити се слобода.
– Штедите се – кажу – ви сте народ мали.
Толико сте пута љуто посртали.
Али, Бог је велик, и Његова сила
рањеној Србији давала је крила
да се к небу вине са топлог згаришта
и покаже свету како је смрт ништа.
Мој живот
Пламен што се са ветром бори.
Свећа која за Тебе гори.
Заглушеност у страшној буци.
Ход са маленим крстом у руци.
Вера у притајени смисао.
Песма коју си Ти написао.
Душа затеже лук
Ове године
моја чежњива душа
примакла се земљи
ближе него икад.
Понадао се
пропадљиви свет.
Како бих се представила ванземаљцу
– Потичем из једног великог народа
који живи у непризнатом делу Европе
и томе доприноси.
Мој велики народ
светски стручњаци за бројке
убеђују да је мали, на све начине:
оштрим речима, претњама, бомбама.
Мој неизбројиви народ
све некако преживи.
Ни кад га преполове
још не верује да је мали.
Не верујем ни ја.
А Ви, Ванземаљче?
Верујете ли да би икада припадник каквог малог народа
умео да Вас у бескрају сретне?
– Били су ту неки, али их нисам препознао –
одговори Ванземаљац
са јаким руским акцентом.
Јер, цела земља говори енглески,
а цело небо руски.
Смрт прозива збуњеног доктора наука
Учио сам целога живота,
а сад…
а сад не умем
да не умрем.
Кад бих бар умео
да умрем мирно…
– Оставите своје титуле и крените –
командује смрт испод гласа.
Ја сам доктор смрти
па то никада не истичем.
Пролаз у сјај
Опростите.
Морамо се растати.
Не могу се више
задржавати у пределима бола.
Бол није одређен као место
где човек треба да живи
и сконча.
Бол је пролаз.
У сјај.
Опростите
што вам узлећем
пред зачуђеним очима.
Закрытое сердце под открытым небом
Напрасны исповеди,
Господь мой.
Ты один знаешь
сердце изнутри.
Всякий шрам у меня на сердце –
указатель пути к золотой
границе Царства.
Путь узок и крут –
чтобы упасть,
а потом подняться.
Видимость глубока:
светит Твой путеводный нимб.
Чье-то закрытое сердце
хочет передохнуть,
ибо в себе носит боль,
не разделённую с небом.
Моя боль – другая,
моя боль умеет летать.
О бесконечности
Не дорожим мы жизнью. Мы из такого рода.
Нашими могилами украшена свобода.
– Берегите себя, – говорят, – вы небольшой народ.
Много раз вы теряли силы – горя было невпроворот.
Но зато Бог велик: хранима Его всесильем,
раненая Сербия вновь обретала крылья,
чтобы взлететь к небу с земли, пожаром охваченной,
и показать миру, что смерть ничего не значит.
Моя жизнь
Пламя, против ветра летящее.
Свеча, за тебя горящая.
Тишина среди шума – там, вдалеке.
Маленький крест в руке.
Вера в тайный глубокий смысл.
Стих, что тобой написан.
Душа натягивает лук
В этом году
моя тоскующая душа
приникла к земле
ближе, чем когда-либо.
Обрёл надежду
ненадёжный мир.
Как бы я представилась инопланетянину
– Я принадлежу к большому народу,
который живёт в непризнанной части Европы
и содействует её непризнанию.
Мой большой народ
мировые специалисты по цифрам убеждают
в том, что он маленький, – убеждают всеми способами:
жестокими словами, угрозами, бомбами.
Мой неисчислимый народ
как-то всё это пережил.
Даже рассечённый пополам,
не верит, что он маленький.
И я тоже не верю.
А Вы, Инопланетянин?
Вы верите, что человек, принадлежащий к маленькому народу,
может встретить Вас в бесконечности?
– Были тут какие-то, но я не понял, кто они, –
отвечает Инопланетянин
с сильным русским акцентом.
Ибо вся земля говорит по-английски,
а всё небо по-русски.
Смерть зовёт сконфуженного доктора наук
Я учился всю жизнь,
а теперь…
а теперь вот не знаю,
как избежать смерти.
Если б я умел
хоть умереть спокойно…
– Бросьте свои титулы и пойдёмте, –
шёпотом командует смерть. –
Вот я – доктор смерти,
но никогда этого не подчёркиваю.
Переход в сияние
Простите.
Мы должны расстаться.
Я больше не могу
оставаться в краю боли.
Боль – не то место,
где человеку следует жить
и умирать.
Боль это переход.
В сияние.
Простите,
что я взлетаю у вас
перед изумлёнными глазами.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
