Избор песама за одрасле и за децу

НАИВНО МЕСТО МОГ РОЂЕЊА

За место мог рођења никада није било изгеда
да ће постати и место моје смрти.
Само триста метара између породилишта и гробља
недовољно је да се ту смести оволики живот.
Путовала сам да утврдим докле сежем,
прелазила државне границе,
али никада нисам наишла на иностранство.
Иностранство је иза граница мог живота.
Тамо се чудан српски говори.

Навратим, каткад, у место мог рођења
– кад никне нови гроб,
или кад се на породичном стаблу
зарумени нови плод.

– Није добро што сте мртви;
Добро је што сте рођени.

То је све што имам да кажем –
зато ћутим (и плачем или се смешим),
па место мог рођења
уопште не сумња да је место мог рођења,
оно мисли да се возови рађају у станицама.

 

ЈЕДНИ УМРУ, ДРУГИ СЕ ОКАМЕНЕ

Колико само жртава приносиш своме телу,
а души ништа – ни реч, ни поглед у облак, у дугу –
па када дође смрт и изврне ти зделу,
кад ти прецрта приход и отпусти слугу,

земља кад земљи оде, а душа збуњена плавим
згасне у напону да бар ниско узлети
– бићеш обичан камен, са тврдом смрћу у глави,
који ничега другог не може да се сети.

 

ВЕЧНИ АВГУСТ

Где год сам истински боравила,
и данас онде постојим.
Ено ме у високој трави надомак родне куће,
удишем и издишем цео сеоск август,
дрхтећи над главом кнеза Мишкина:
незаштићен, као да је без коже,
голим се ткивом нуди
неколицини саможивих госпођица
и полагано опет тоне
у жућкасту маглу ниже свести.

Пијани генерал Иволгин не опажа ништа,
гласно разговара са собом – једином персоном
која је још у стању да га стрпљиво слуша.

Двадесет година седим у тој високој трави
и мислим можда би Соњечка из другог романа
могла спасити кнеза,
али је други роман други континент.

Нема помоћи.
Кнез је склон да се лако, на први поглед већ,
заљуби у мутне очи властите пропасти,
и узалуд сва упозорења на прениско небо
над стазом којом усхићен корача.

У тој се високој трави, ето,
углавном бавим узалудним послом,
али удишем ваздух оног истог
непрекидног сеоског августа,
ни не слутећи да игде у свету
ишта звано септембар постоји.

 

НАДА НАД НАДАМА

Све што је слетело и што је сишло,
што је до данас послато с Неба,
брижљиво ме је мимоишло,
као да коме више треба!

Ка туђем срцу још једна срећа
ево промиче мимо мене;
једваприметна, средња, већа –
опази ли ме, нагло скрене

ма куд, ма коме, неважно је,
само да мени измакне како!
Не жури, срећо. Поздрави своје.
Ја мирно живим наопако.

 

БОЛНИЦА, ДНО ДУГОГ ХОДНИКА

То су та врата
из којих ноћу
у визиту излази смрт,
прегледа уснуле,
куцка им по грудима,
разврстава,
одваја за себе тињалице,
благо трепереће животиће
што о танушним кончићима висе.

Смрт има слушалицу и каже:
Удахни. Издахни. Издахни. Издахни.
До-бро. Пређи у мој кабинет.

Како су послушни умирући!
Само се један недавно одважио,
бануо у собу поспане смрти
и заврно јој угљен диоксид.
Имала је још толико снаге
да му на омиљеном
мртвом језику
испише отпусну листу:
„Здрав. Ужасно здрав.“

 

ЧЕТВОРОПРЕГ

Већ сам свој пакао потрошила, јер ништа
не одлажем, што морам – пробијем главом;
познајем сва смрти пристаништа,
презирем кружницу, путујем правом.

Кочија ми је, махом, празна,
сапутници би рађе ходом,
дивљи коњи су моја казна,
а недужни ће возом, бродом.

У четворопрегу ја и нико
летимо узаним друмом судбине
и само месец са твојим ликом
каткад из црног грања сине.

 

БУРНИ ЖИВОТ ВИШЕ НАРАШТАЈА БОЛОВА
И ЊИХОВА ПРИРОДНА СМРТ

Старији су ми болови поумирали –
иживели се, излудовали, па згасли,
мокри од зноја на дно срца пали,
али су се сви млађи спасли!

Млади су рески, разуздани,
пуштам их да се издовоље,
окупљам их, са длана храним,
да ми заљуљају тешко постоље,

да ме сруше ако сам срушива,
а не укосо да цео век стојим;
сасвим мртва или сасвим жива
– једино се полусмрти бојим!

 

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10