КИНЕСКА ПИЈАЦА
У Блоку седамдесет, код народа Кине,
купујемо пиринчане тестенине,
дебеле и танке као игла,
нека је Кина у Србију стигла
и нека они једу све своје –
печурке, бамбус и сос од соје,
ми навраћамо због памука
што га је кинеска откала рука,
а продаје се по таквој цени
да муж код куће каже жени:
– Ако ти се и сутра троши,
Кинези збиља нису лоши!
СТАРИ КОМАРАЦ
Комарац стари, на крају лета,
једва лети, углавном шета,
ћути на зиду, сам, без браће,
нема идеју, не зна шта ће,
и мени га је толико жао,
да бих му капљу крви дао.
ПОРУКА СА ПАШЊАКА
– Хало, млекара, како вам краве?!
Могу ли оне да ми се јаве?!
Не знају српски?… Зар нису наше?
Штааа?! Телефона се плаше?
Ах, тај је изум веома стар,
постоји једна новија ствар:
Мобилни – када на пашу оду,
да причају с вама у ходу:
Хало! Овде, извин`те, краве…
Попасле смо три ара траве!
Можете ли се амо довући
да нас најзад водите кући?!
Вимена су нам отежала!
Ручак је био изврстан! Хвала!
А сада нам се малчице дрема,
па се чудимо што вас нема!…
Хало! Млекара! Нисам то хтео,
нешто сам друго започео…
Можда вас зовем одвећ касно?
Да ли сте продали пуномасно?
Ваше ми млеко веома прија,
штета што нисам млекаџија.
Од сваког литра бих гуцнуо мало,
ма не шалим се, хало! Хало!
Поремети ми се животни ток
када ми нестане крављи сок.
Нисам љубитељ кока-коле,
њу, махом, незналице воле.
Укусна је, свака јој част,
али је бескорисна за раст.
Утврдио сам шта јој фали –
витамини и минерали.
Тата каже – тако је фина,
штета што нема протеина.
Ето зато бих млекце баш,
хоћу да будем двометраш!
Хало, дајте ми најближу краву,
нека мукне да сам у праву!
– Хало, овде најближа крава!
Знам да је моје млеко страва,
знам да га многа деца желе,
али млеко je хранa за теле!
Господо слатка и љупке даме,
здраво је само млеко од маме!
СТРАШИЛО
За Позориштанце ПУЖ, с љубављу
Ја сам страшно страшило,
с раширеним рукама.
Живот сам промашило,
и сад сам на мукама.
Немам више вољу
да дреждим у пољу.
Празна ми је глава,
у њој само страва.
Зашто да постојим
кад се свега бојим?
У црноме фраку
самујем по мраку.
Из тамнога неба
сто птица ме вреба.
Ниједно се страшило
није тако плашило.
Скидам шешир од сламе
и напуштам поље.
Доста ми је осаме,
идем где је боље.
Живело сам чудно,
тужно, узалудно.
Цео век на стражи
у јечму и ражи.
Од страха сам цвикало,
дозивало, викало.
Стабљике сам бројало
да се не бих бојало.
Е баш сам промашило
Професију страшило!
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
