РЕВНОСНА ТАТИНА СЕКРЕТАРИЦА
Секретарица мог тате Зоја
штити га као мало која.
Вешто одбија насртаје
и никоме тату не даје.
– Молићу лепо, Павла ми дајте!
– На састанку је, сачекајте…
Позваће вас до краја марта…
Измењена је визиткарта.
Можете само преко мене…
Не вреди преко рођене жене!
Студитрали сте скупа глуму
и познајете њену куму?!
Јавите се онда у петак.
У седам сати. За почетак…
Ах, што није очева Зоја
бар једанпут недељно моја,
па да ме заступа у школи:
– Не може данас. Све га боли.
Ни сутра, знате, ни у среду.
Одговараће једном, у реду?
Хвала Вам, баш сте… подношљиви!
Допуштате малом да живи.
РАЂАЊЕ БЛИЗАНАЦА
– Ух, што је овде постало тесно!
Помери се милиметар десно.
– Окончан је живот у утроби.
Од данас ћемо живети у соби.
– Хајде се ти први за ваздух избори,
чекају бабице и доктори.
– Нећу. Ти си ближи излазном каналу.
Кажеш хоп и клизнеш у порођајну салу.
– Хајде! Ти си јачи,
већ једном искачи!
– Крећем, буразеру. Прати ме у стопу
због истог подзнака у хороскопу!
УМРЕЋЕМО, ПА ШТА!
У мојој се кући о смрти ћути,
као да је аждаха, ала,
а ја од седме године слутим
да је смрт безопасна, мала.
Једино тело може да смрви,
ал’ душа као боинг лети –
то сам у кући схватио први,
а мој је отац схватио пети.
Мени није страшно кад неко
премине, издахне, умре, оде:
сигурно му је топло и меко,
сунча се, из облака пије воде,
певуши, нема више болова,
каткад нам махне његова рука,
гледа нас између малих голова
и навија за свога праунука.
А КАКО ЋУ У ГРОБ ЖИВА
Сваке се јесени бака Смиља,
пресита животног изобиља,
накриви мало ка своме гробу,
па се опет врати у собу.
Пребродила је недавно кризу,
није за небо добила визу,
те уздише и живот куди:
Деца су ми већ стари људи!
Прибере се убрзо потом
и помири се са животом:
Кад већ не могу у гроб жива,
додајте ми ту флашу пива.
ПОРЕКЛО ДИРЕКТОРА
Нараштају без радног стола
много је боље ишла школа.
Шта дивна лампа на столу значи
под којом седе понављачи?
Чуо сам од моје бабе тетке,
када су лампе биле ретке,
када се легало у девет
и кад је патос био кревет,
ко је пошао на студије,
тај се никад вратио није.
Тако је мала Црна Гора
дала хиљаде директора.
ШТА САМ РЕКАО БАКИ ДОК СЕ ШМИНКАЛА
– Пажљиво радиш, али џаба…
Испод пудера вири баба.
– Покривам боре,
сурови створе!
– Што их покриваш? Нека се виде.
Време не стоји, него иде.
Како деда не маже лице?
Не зна да има трепавице!
– Пусти… Да га видиш у зору!
Лепша је старост у колору!
Твоја бака воли да сине
због човекове околине!
Иако више нисам млада,
доприносим лепоти града.
Метнућу мало златне боје,
па ћеш видети, сунце моје!
– Добро је. Светлиш. Ниси бледа.
Сада си слатка као деда.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
