ТАМНООКА ПЕСМА
Сину Матији
I
Домамила сам те са плаве ливаде на тврдо тло,
у земљу која не хаје баш за своје живе душе,
где су главни усеви касно добро и рано зло,
и зато не хрли ван из наше потлеуше,
него се опреми најпре, као у прадоба,
њухом звероловца, зналца звериње ћуди,
јер пећина је збиља многа у граду соба,
рој будилника зором преисторију буди…
Ето, на прилику, где си летос спузнуо с неба.
Премда, твој вишњи Отац зна ове координате,
и ваљда ти је дао све што реткима треба
да смогну пробој кроз тмушу и обасјани се врате.
II
Како ти да растеш ако ја не старим?
Старење је одсад, надаље, дивота!
И, када се, најзад, у смрти зацарим,
остављам тај пламсај општега живота,
ново чедо рода ватриних чувара,
да је један више уз њу, будан, јак,
за случај да племе ледених утвара нападне у жељи да прошири мрак.
III
Рођење твог телашца спрам рађања катрена?
Мислиш – ти више болиш јер си зачуо крик?
Веруј да мање боли кад порађа се жена
него када из душе израња песмин лик.
Прошла сам, пре тебе, стотину порођаја,
али ти си први који је распео тело.
Роди ме, или умри! Почињем са твог краја!
Тако ми је рекло и свако писано дело.
Ипак, ти се смејеш, а песме то не чине.
Ти ми држиш руку, а катрен се снебива.
Гледаш ме нетремице. Ти ме волиш, сине,
а песмама није стало ни да ли сам још жива.
МИШЉЕЊЕ АНЂЕЛАО МОЈИМ ПЕСМАМА
То су наше песме, нису твоје.
Те песме одувек постоје.
Један од нас те стално прати,
кад скончаш, горе ће да их врати.
Затим те песме иду другом,
да се новом оплоде тугом.
Понека душа им дода зрак
и вековни осветли мрак.
Знаш ли када је песми крај:
када цела постане сјај.
НЕБЕСКИ ПРИНЦ
Признај – да си ти син краља,
радио би и штo не ваља.
Качио би мачкама машне
и презирао сиромашне.
Далеко од људског бола и туге,
ти би имао свиту и слуге.
Као изданак краљевске лозе,
никад не би чувао козе.
Јео би увек најбоља јела,
за брзи развој свога тела.
Не би знао где живе гладни,
понижени, тужни и јадни.
Не би знао ни шта је глад,
вечита мука, напоран рад.
Живео би у млакој срећи,
из дана у дан јачи и већи.
Спазио би неку принцезу
и осетио слатку језу.
Слао би јој љубавне свитке
и водио са срцем битке.
Не би хтео да се све види,
велики дечак још се стиди.
Твоје љубавне заврзламе
узбуниле би дворске даме.
Почеле би душевне боли
јер твоја душа – погрешно воли!
Растко Немањић, син жупана,
није имао таквих мана.
Све је знао чак и док спава,
будући српски Свети Сава.
Хтео је нешто много веће,
у браку не би имао среће.
Било би му сасвим без везе
у загрљају неке принцезе.
Замисли га: бежи са двора
да учини оно што мора.
Искрада се и коња преже
да Србију са небом свеже.
Седамнаест година има
и на Атосу постриг прима.
Страшно је било његовом тати
што никад неће да се врати.
И друга деца од куће беже,
али ово је много теже.
После је патња била мања,
јер схватио је и Немања:
Земаљска блага, сила и моћ
могу нестати за једну ноћ.
Од свега тога Богу је дража
јака српска небеска стража.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
