СТОНОГА ЕЛВИРА ТРАЖИ ПЕДИКИРА
Па да. Имам многе
запуштене ноге.
Зовем се Елвира.
Тражим педикира.
Ако би он мени
по сниженој цени
остругао мало
девето стопало
и десно и лево,
дала бих му, ево,
ове стране паре,
канадске доларе…
Око једног зглавка
сплела ми се травка.
Једва вући могу
педесету ногу.
Ах, лепо би било
да ми ко у крило
док још нисам стала
узме сва стопала!…
Сирота Елвира
сања педикира.
Пуна страних пара
Славијом тумара.
Новце крупне, ситне,
картице кредитне,
све би јадна дала
за мекша стопала…
Изнурена, бледа,
радњице загледа:
„Мушки фризер“, „Пица“,
„Роштиљ“, „Мењачница“…
„Хлеб“, „Пецива“, „Коре“…
Јој, хода све горе!
„Кројач“, „Апотека“…
Ту ће да причека…
Пет јој ногу сева
и здесна и слева…
Кад поврати снагу,
наставља потрагу.
Шансе су јој танке,
али покрај банке
наједном Елвира
спази педикира!
Ћирилицом пише:
„Не трпите више.
Ви имате право
да ходате здраво.“
Жалосно је биће
које се саплиће.
То стонога схвата
док помера врата.
– Ах, како ми прија
чудна муштерија!
Средићу вам многе
огрубеле ноге.
Три дана за предње…
Четири за средње…
Задње ћу… у среду…
Је ли то у реду?
Пресрећна Елвира
цмокну педикира!
– Лезите на клупу
да пронађем лупу…
– Јаој! Ала пече!
Полако, човече!
– Овај спреј се прска
кад се нешто смрска.
Нека вам бол блажи
док се лупа тражи.
Музика вам прија?
Волите Вердија?
Тако. Испод главе
ставите влат траве.
Одремајте мало
ако вам је стало.
Сви уморни клону
у нашем салону…
Стонога Елвира
слуша педикира.
– Љубазни сте баш
и салон ме ваш,
да кажем за крај,
подсећа на рај.
Највећа дивота
мог дугог живота.
ПРИТИСАК
Откад памтим да сам ђак
бабу боли притисак.
Горњи, доњи и ваздушни,
хајд измери, хајд ослушни.
Једина у нашој кући
има онај шетајући.
Опружи се бака сместа
чим притисак пређе двеста.
– То се скида као руком
ненадмашним белим луком.
Свакој бољци има лека,
природа је апотека!
Тако каже мудри деда
и у баку брижно гледа.
Она сутрадан оживи
и мужа за слабост криви.
– Зна добро у селу свак:
Ти ми дижеш притисак!
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
