АВИОНСКО УПУТСТВО ЗА СПАСАВАЊЕ
У случају опасности нећу
ништа знати, залуд лепо пише…
Свуда носим мали крст и свећу,
а ко уме нека с маском дише.
Та је школа за мене претешка;
лакше ми је да постанем жртва.
Квар је могућ, и пропуст, и грешка.
Куд год кренем, унапред сам мртва.
ЖИВОТ НЕ ПРЕСТАЈЕ ДА МЕ ЗАВОДИ
Небом, морем, рекама, брдима,
живот је стално покушавао,
морским звездама, дивљим крдима,
све је живот од себе давао,
Лажним надама, ретким људима,
јарким бојама, тајним звуцима,
свакога дана, разним чудима,
чак узвишеним тренуцима,
Живот је упорно настојао
да ме занесе својим чарима,
пораза се није бојао,
располаже толиким стварима,
Мало му је ко одолео,
кад-тад човек његов постане,
и ко живот није волео,
желео је с њим да остане,
Te и ја каткад затреперим,
и није више немогуће
да се с овим животом верим
уочи пута до вечне куће.
АКО ЈЕ НЕКОМ СРЦЕ СТАЛО
Ако је неком срце стало,
значи да је… с нама још мало.
Гледа док за њим сузе лијемо
и ракију му за душу пијемо.
Он је у смрти жив и жали
што смо га брзо отписали.
Хтео би да нас такне, прене
и поглед на смрт преокрене:
Узалуд сам се смрти бојао,
од страха напола постојао,
мислио да ће вечна тама
пасти најзад по свима нама,
а сад ту стојим док ме жалите,
одело спремате, свећу палите…
Гласно говорим, да ме чујете:
Без разлога се тугом трујете,
лица су вам од патње модра,
ја више нисам тај са одра,
срце ми куца, будна су чула,
не може човек постати нула
и нема чега да се плаши
јер иза смрти чекају наши…
Али, нико ме не види, не чује,
дошло време да се путује…
Плачите онда, кад нисте схватили
да смо се смрћу кући вратили!
ТЕАТАР ПЛАВА ПЛАНЕТА
– Како се отвара Небо, знаш ли?
Куда пролазе гараве душе?
Јесу ли се сви горе снашли?
Да ли се неки од страха сруше?
Може ли лако дух без тела?
Има ли мапу новога града?
Је ли свака улица бела?
Зар стварно љубав тамо влада?
Ко је у праву овде доле?
Како се најбоље живот троши?
Зашто срца најмање боле
оне који су збиља лоши?
– Земља је као позориште.
Сцена од копна и океана.
Ту свако буран пљесак иште
и кад му мало остане дана.
А само треба у свој лик ући
и не чекати аплаузе,
јер права публика, Свемогући,
на сцени види наше сузе.
Из нас их гледа, из срца, крви,
и зна кад се, у страшном болу,
дигнемо и осмехнемо први,
јер сјајно играмо своју ролу.
КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ
Све вам праштам што је икад било.
Озлеђено срце. И сломљено крило.
Издају. Завист. Сведочење лажно.
Ниједно ми ваше дело није важно.
Дужници драги, дуг се брише.
Нико ми ништа не дугује више.
Сабирам сопствена дуговања.
Ако су лакша, нису мања.
Свако у себи нека чисти.
Једнога дана бићемо исти.
Јер, на престолу, у царству сјаја
трепери сила опроштаја.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
