КАКО БИХ СЕ ПРЕДСТАВИЛА ВАНЗЕМАЉЦУ
– Потичем из једног великог народа
који живи у непризнатом делу Европе
и томе доприноси.
Мој велики народ
светски стручњаци за бројке
убеђују да је мали, на све начине:
оштрим речима, претњама, бомбама.
Мој неизбројиви народ
све некако преживи.
Ни кад га преполове
још не верује да је мали.
Не верујем ни ја.
А Ви, Ванземаљче?
Верујете ли да би икада
припадник каквог малог народа
умео да Вас у бескрају сретне?
– Били су ту неки,
али их нисам препознао –
одговори Ванземаљац
са јаким руским акцентом.
Јер, цела земља говори енглески,
а цело небо руски.
ПУСТО МЕСТО
Дошао си да ме населиш. Био је светао дан.
Распоредио си руке, очи и глас по мени.
Одувек си желео скровит, простран стан,
двориште где ће расти твој бол зимзелени.
Пустош се одмах прибрала: постала је кућа,
мало збуњена појавом првог становника.
Посекла сам коприву, поравнала улегнућа
и утишала поток – због мира рањеника.
Скривену рану носиш, каткад осмехнуту.
Ако је не зацелим, постаћеш троугласти
знак упозорења за одрон туге на путу,
за тунел који води у срце пропасти.
Незасита тмина! Безмало Те придобила!
такав си доспео овде, населио пусто место –
где је туга чак девет пута презимила,
где је блештао дуго најцрњег мрака престо.
Бол је као вртлог – ја му се сасвим предам,
да бих са доње стране с лакоћом изронила.
Дно бола је чисто; када одоздо гледам –
можда сам се одвећ од свега избавила!
И од љубави – а то што сам Ти постала дом
са тремом, лозом, зденцем, травњаком и брезама – не значи да над кућом већ немам спреман гром
да ме поново сруши када останем сама.
ИМАЛА САМ ЈЕДНОГ ЧИТАОЦА
Имала сам једног читаоца
у дубини ове земље.
Добронамеран као јутро,
светлео је свим речима подједнако.
Под његовим погледом
песме су осећале
сваки део свог лирског тела.
После се тај читалац
заљубио у другу песникињу.
Дуго сам тешила своје стихове:
Ништа за то.
Прошао редак пролазник.
Зар вас ико мора волети?
Живите попут јата птица,
изнад пусте људске љубљви.
УМЕСТО ДА САМ ЖЕНА СА ЉУПКИМ ПРЕГРАДАМА…
Волим као што дува ветар,
као што пада киша –
наквасим сваки сантиметар,
и потом се утишам.
Волим као кад пожар букне,
као кад шума пламти –
у небо кроз грање сукнем,
и горим да се памти!
Онда данима ћутим сама
насред свог згаришта;
Чувам преписку с утварама,
вечно волећи ништа.
То ме живот везује за се,
брани ми дослух са гробом –
а ја за смрт удала се,
и сад је варам с Тобом!
ПЕСМА О ПЉУСКУ И СРЕЋИ
Ко није срећан сада, у овоме часу,
кад разлога за срећу нема, али може
да изнесе шољу чаја на терасу
и гледа народ док кисне до коже,
Ко није срећан сада, док пљушти по њему
топла, изненадна милост летњег неба,
тај не зна да тиха срећа је у свему
а несрећа нас сасвим ретко треба;
Кога разапиње бивше и будуће
и не уме с миром да седи у сада,
и кад дође срећа, тај није код куће,
него база светом и узалуд страда.
ЗАТВОРСКИ ПАС
Само је он слободан
и радосно са људима
дели њихову робију.
Он не зна ко је убица,
а ко утајивач пореза,
посрнули део човечанства
пун је топлине,
па пас репом маше
и погледом говори:
добри моји људи,
добре моје убице.
ЗИМСКО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ
Греју душе. Греју и тела.
Напољу веје снег.
Ах, нек се чита књига цела
док дрема зимски збег.
Песник лагано ишчезава,
напушта видно поље;
последњи ред већ чврсто спава,
ни напред није боље.
Речи сипе по озеблима.
Сустижу се у лету.
Како је топла лирска зима!
Песник је сам на свету.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
